Print this page Generate PDF

Историја

Историјски, простор Пиве настањен је још у праисторијско доба. Археолошким истраживањима у пећини Одмут откривено је осам културних слојева и велике количине угљена, пепела и ватришта, угланчаног камена и посуђа од иловаче. Пронађени су и предмети од кости и јеленских рогова са добро очуваним траговима умјетничког обликовања. Пећина се налазила изнад ушћа ријеке Врбнице у Пиву, а сада је потопљена акумулационим језером ХЕ "Пива".

Простор Црне Горе прије нове ере, а тиме и простор Пиве насељавали су Илири. Препознатљиви су остаци Илирске културе у облику камених хумки и гомила. Падом илирског краљевства и колонизацијим Илирије од стране Римљана наступа период римске доминације на овим просторима све до доласка Словена. Присуство Римљана на овим просторима потврђују предања, топоними и остаци развалина и многобројних старих гробаља-стећака. Народ Пиве старо гробље најчешће назива "грчким гробљем", а рјеђе "мраморјем", јер су наводно прије насељавања Словена у Пиви живјели Грци. На високим предјелима и дубоким кањонима пивских ријека налазио се низ цркава и црквишта. Многи стећци су пропали или затрпани земљом, а цркве и црквице су разорили Турци приликом освајања.

Насељавање словенских племена ових простора почиње у VII и VIII вијеку, а завршава се крајем I миленијума.

По формирању средњовјековних српских држава од X до половине XV вијека Пива је припадала Зети, Рашкој, Захумљу и босанској држави, односно Немањичкој држави или држави Алтомановића и Косача. Касније је припадала Херцеговини и ту припадност је имала током 400 година све до Берлинског конгреса када је источни дио Старе Херцеговине, а тиме и Пива припојена Књажевини Црној Гори.

                  Пивски манастир

Управљачи Херцеговине Сандаљ Хранић и Херцег Стјепан у XV вијеку на садашњем простору Општине подизали су утврђене градове ради одбране од Турака: Соко град испод брда Сокола изнад Шћепан Поља био је престоница Херцеговине; Градац, потопљен акумулацијом ХЕ "Пива" и Табан град у близини данашњег села Стабна. Соко град је имао не само стратешки, већ и полизички значај. На том простору је манастир Заграђе и храм Шћепаница из епохе Немањића. Остаци храма откривени су и откопани 1965 године под надзором академика Војислава Ђурића. Остаци старих станишта, старих гробаља и мноштво камена и гробница, плоча украшених резбаријом свједоче да су овдје постојала велика насеља с бројним становништвом.

Пива је под турску власт пала 1476. године. Под турском влашћу Пива је добила статус влашке нахије, што није била никаква особеност за већину нахија широм Херцеговине и бивше Зете. Почетком XVI вијека остале нахије изгубиле су тај статус, а Пива га је задржала све до коначног ослобођења од Турака у чему је велика специфичност у друштвено историјском развоју Пиве и основа њене далеко познате племенске аутономије.

У том периоду грађен је од 1573 до 1586. године Пивски манастир. Подигао га је митрополит Саватије Соколовић уз подршку великог турског везира Мехмед-паше Соколовића који се доводи у везу са пивском породицом Гаговић. Пивски манастир био је важан вјерски и културни центар Пиве и Херцеговине. По богатству фресака, књига, записа и реликвија, умјетничком, историјском и културном значају манастир Пива је један од најзначајнијих средњовјековних храмова на ширем подручју.

Период турске владавине овог краја карактерише низ буна и устанака, судбоносних битака и одмазди, згаришта и затирања становништва, период борби за слободу устаника, хајдука и ускока све до ослободилачких ратова 1875-1878 године и коначног ослобођења од Турака. Тежак живот и велики терет освајача условили су сталну миграцију становништва са овог и других херцеговачких простора највише у Србију, Босну и приморје. У народу је настала и позната изреке "Херцеговина цио свијет насели, а себе не пресели". У окршају са Турцима у I и II српском устанку ушли су у ред најистакнутијих војвода: Стојан Чупић, Јован Мићић, Јован Демир ( поријеклом Аџић), Милош Стојичевић од братсва Осмајића, сви поријеклом из Пиве. Из борби против Турака израсла је једна од     највећих фигура ослободилачког отпора- харамбаша Бајо Николић-Пивљанин, који гине на Вртјељци бранећи Цетиње 1685 године. У "Горском вијенцу" Његош каже: "Соко Бајо с'тријес змајевах мријет неће док свијета траје". Највећи и последњи устанак против турске власти био је 1875. године. У овом устанку са пивским устаницима посебно се истакао Лазар сочица, касније пивски војвода, који је са Вулом Аџићем био је један од најистакнутијих вођа устанка. Послије ослободилачких ратова, одлуком Берлинског конгреса 1878. године Пива улази у састав Књажевине Црне Горе.

Почетком XX вијека Пива у саставу Црне Горе учествује у балканским ратовима и у I свјетском рату.

У I балканском рату два батаљона: Жупопивски и Планинскопивски у саставу Дурмиторске бригаде учествују у ослобађању градова од Турака на сјеверу садашње Црне  Горе, након чега су и припојени Црној Гори. Оба Пивска батаљона учествују и у борбама за Скадар.

У II балканском рату батаљон из Пиве учествује у чувеној бици на Брегалници у саставу црногорске дивизије. Један од команданата на Брегалници био је и Ристо-Мујо Сочица, син војводе Лазара Сочице, који је у Краљевини Југославији био бан Зетске бановине.

Почетком I свјетског рата пивски батаљони у саставу херцеговачког одреда држали су положај дуж границе са Аустроугарском-анексираном Босном од Шћепан Поља све до Грахова, а касније у саставу дринског одреда положаје дуж Дрине. У доба велике Мојковачке битке дурмиторска бригаде, у чијем саставу су била оба пивска батаљона држала је положаје од Шћепан Поља до Левер Таре. Након капитулације пивски народ поднио је од стране Аустроугарске посебан терор и страхоте. згаришта, убиства становништва и одвођења у логоре у Мађарску и Њемачку.

У II свјетском рату у окупираној Краљевини Југославији од стране фашизма, прогласом покрајинског комитета Комунистичке партије Југославије за Црну Гору и позивом на оружани устанак 13. јула 1941. године почиње оружани мотпор у Црној Гори. Тог дана родољуби Пиве напали су жандармеријске станице на Брезнима и Горанску, а 22. јула на Трси.

На простору Пиве 5.јуна 1942. године на Шћепан Пољу, формирана је III пролетерска санџачка бригада, а 22. јуна исте године на Муратовици формирана је V пролетерска црногорска ударна бригада.

Фебруара 1942. године организована је партизанска болница у Црквичком Пољу у коју су смјештени рањеници и промрзли Игманци пролетерских бригада из Источне Босне. То је била централна партизанска болница у којој се лијечило око 3.500 рањеника и тифусара. Организована су прихватилишта за рањенике и у другим пивским селима. Године 1944. са импровизованог аеродрома у Пиви у Брезнима савезничким авионима превезено је око 1.000 партизанских рањеника на лијечење у Италији.

У току Пете непријатељске офанзиве, у периоду јун-јул 1943. године, на простору Пиве било је 35.000 непријатељских војника и бораца народноослободилачке војске. Народ Пиве је пружио уточиште и сваку помоћ борцима НОР-а. Врховни штаб Народноослободилачког покрета боравио је два пута у Пиви и доносио стратешке одлуке.

Током четири ратне године II свјетског рата, године великих жртава, а и побједа, Пива је дала 450 бораца. У рату је погинуло 290 бораца, 39 бораца су носиоци Партизанске споменице 1941. године, 3 борца су носиоци највишег одликовања- орден народног хероја. У логорима и збјеговима, Пива је у рату имала и 1105 жртава и била је изложена звјерском терору злогласне њемачко-усташке дивизије Принц Еуген. За један дан у Долима убијена су 522 становника Пиве, међу њима и 107 дјеце. Масовни покољ био је и у Стабнима и у Гојковића Долу.

Четвртог августа 1943. године ослобођена је територија општине Плужине од фашистичког окупатора и од тога датума општина је слободна територија.